Implementacija shema terapije u grupni seting je rezultat rada Joan Farrell i Ide Shaw u bolničkim uslovima sa grupom pacijenata sa dijagnozom graničnog poremećaja ličnosti. Grupna shema terapija se dalje razvijala kroz praksu i evaluaciju i tokom vremena dobila svoju strukturu. Najnovija istraživanja integrativnog programa pokazuju obećavajuće rezultate: ishod sa niskim procentom odustajanja (napuštanja grupe i terapije), redukcija simptoma specifičnih za granični poremećaj ličnosti, visok nivo subjektivnog zadovoljstva pacijenata tretmanom i kvalitetom života.
Integrativni shema terapijski program uključuje redovno učestvovanje u grupi od 8 članova u trajanju od 6 do 12 meseci, uz individualne susrete sa svojim terapeutom radi produbljivanja ličnih sadržaja. Ovakav kombinovani individualni i grupni shema terapijski program je koristan za širu grupu klijenata – za osobe kojima je postavljena dijagnoza poremećaja ličnosti ili imaju crte poremećaja ličnosti, sa istorijom kompleksnog traumatskog iskustva, sa hroničnim ili kompleksnim psihološkim poteškoćama, kada drugi psihoterapijski modaliteti/tretmani nisu dali rezultat, i/ili je potreban veći stepen brige. Danas je i grupna shema terapija, kao i sama shema terapija, trans-dijagnostička – u smislu da je fokus intervencija na profilu shema modova klijenata, a ne na specifičnim simptomima ili poremećajima.
Okvir svakog grupnog susreta je pretežno strukturisan i unapred osmišljen, uz fleksibilnost u prioritetu emotivnih potreba grupe. Nakon kraće psihoedukacije o shemamama, modovima i potrebama, fokus seansi je na osvešćivanju, upravljanju ili iskustvenom radu sa nekim od shema modova: maladaptivni koping modovi, disfunkcionalni kritikujući modovi, ranjeno dete, besno dete, srećno dete i zdravi odrasli mod. Rad u grupi podstiče pojavljivanje većeg broja shema modova, što nudi priliku za razumevanje i proradu u bezbednom grupnom okruženju, sada i ovde.
Benefiti grupne shema terapije bivaju ostvareni usled grupnih terapijski faktora a da bi se ovi faktori aktivirali, grupni rad mora biti podjednako važan kao i individualni. Specifičnost ove grupne terapije je u tome što su ovi faktori smisleno utkani kao katalizatori u adaptaciju iskustvenih shema tehnika i intervencija, kao što je rad u imaginaciji i role-play modova, na nivou cele grupe uključujući sve članove. Grupna shema terapija strateški koristi sve grupne terapeutske faktore kako bi pojačao terapijski efekat: ulivanje nade, univerzalnost (,,i drugi imaju sličan problem i slična osećanja’’), altruizam („pošaljem porukicu nekome kada osećam da treba, i oni kažu da im je to značilo”), iskustvo grupne kohezije/pripadanje (,,bilo mi je sigurno, ušuškano mesto, zajedno smo bili u tome’’), korektivna rekapitulacija primarnog porodičnog iskustva („kao da smo porodica sredom koja se okuplja nedeljom za ručak”), prilike za emocionalnu katarzu („dobila sam ljubav u trenucima kada sam pokazala svoju najranjiviju stranu”), pružanje informacija („razumela sam poreklo svojih problema i važnost emotivnih potreba“), učenje po modelu („vas dve ste bile negujuće, i cela grupa je postala negujuća”), vikarijsko učenje („članice su bile hrabre i otvorene što je i mene ohrabrilo”), interpersonalno učenje (,,bolje razumem ponašanje drugih ljudi, bolje razumem svoje ponašanje’’), in-vivo desenzitizacija („izlagala sam se pred grupom i dobila sam pozitivan fidbek”) i prilike za vežbanje socijalnih veština (,,kada treba da postavim granice, setim se i osetim prisustvo svih članova kao podršku u tom trenutku’’).
Za razliku od drugih grupno terapijskih modaliteta, u grupnoj shema terapiji koterapeuti su aktivni sve vreme: dok je jedan terapeut usmeren na rad sa jednim ili dva člana u trenutku, kreirajući nove uvide i emotivne promene, u isto vreme drugi terapeut biva „sigurna baza“ za ostatak grupe, održava emocionalnu konekciju sa svakim članom, prati reakcije, objašnjava šta se dešava kako bi ih edukovao, i interveniše kako bi se fokus pomerio i na potrebe drugih članova. Ovakav načina rada i vođenja, u odnosu na druge grupne modalitete, već nakon kraćeg vremena daje primetne promene u ličnom doživljaju klijenata u odnosu na njihove maladaptivne sheme kao što Defektnost/Stid, Emocionalna deprivacija, Socijalna izolacija/otuđenost, Napuštanje/Nestabilnosti, Nepoverenje/Zlostavljanje i dr. Pored limitiranog roditeljstva koterapeuta, članovi grupe se podučavaju i podstiču u kreiranju atmosfere zdrave „surogat porodice” u grupi: pružaju uzajamnu podršku i validaciju osećanja jedni drugima, razvijaju bliske prijateljske odnose sa pojedinim članovima, u grupnim vršnjačkim odnosima otvara se mogućnosti bezbednog isprobavanja izražavanja osećanja i novih oblika ponašanja, i upućenu empatičku konfrontaciju članovi autentičnije doživljavaju što ih podstiče na promenu ponašanja. Internalizacija svih ovih efekata daje resurse članovima grupe koje nose sa sobom u vanjski svet i nakon završetka grupne terapije.
Glavne studije
Farrell, J., & Shaw, I. (2012). Group Schema Therapy for borderline personality disorder: A step-by-step treatment manual with patient workbook. Oxford: Wiley Blackwell.
Reiss, N., Lieb, K., Arntz, A., Shaw, I. A., & Farrell, J. M. (2013a). Responding to the treatment challenge of patients with severe BPD: Results of three pilot studies of inpatient schema therapy. Behavioural and Cognitive Psychotherapy, 1–13. doi:10.1017/S1352465813000027